Serbian Holocaust

Drita Tutunović, March 7, 2012, Belgrade

Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku


Moja baka je rodjena u Solunu i udala se za Avrama Bahara koji je radio kod njenog oca. Baka je poticala iz veoma bogate porodice Beža, ali deda je želeo da se osamostali. Želeo je da bude svoj čovek i svoj gazda i na nagovor svojih rodjaka, braće od stričeva, došao je u Prištinu. Oni su mu pisali da tu može veoma lepo da se zaradi, da je to zabačeno mesto, da nigde ničega nema. 

On je, dakle, otvorio radnju mešovite robe u Prištini. Neko vreme je putovao na relaciji Priština-Solun dok mu to nije dosadilo, a zatim je javio mojoj baki da se razboleo i da ona sa mojom mamom dodje u Prištinu. Mama je tada imala oko pet godina. I zaista, baka je sa dva kofera, sa nešto stvari koje je spakovala, otišla u Prištinu nadajući da ide samo u posetu i da će se vratiti. Oni su imali svoju kuću u Solunu. Medjutim, sudbina je htela drugačije. Baka mi je pričala da kad god bi se spakovala da podje, utvrdila bi da je trudna, tako da su se moje dve tetke rodile u Prištini. Tetka Bela se rodila 1928. godine, a tetka Moza 1931. Tako je vreme proticalo i nikako nije mogla da ode u Solun, da se vrati svojim roditeljima, braći i sestrama što je žarko želela. Baka nije znala srpski i to je bila jedna od teškoća.  

Iako u Prištini kao i svuda u bivšoj Jugoslaviji nisu postojala geta, Jevreji su se grupisali da bi bili jedni pored drugih, za slučaj da treba da pomognu jedni drugima, posebno što su sefardi prihvatali patrijahalan način života. Žene nisu radile, imale su jako mnogo dece i ta pomoć je bila neophodna. Pomagali su jedni drugima. Baka mi je pričala da, pošto je bila iz bogate porodice, nije poznavala kućne poslove. Nije znala jaje da isprži. I kaže kako se seća da je sedela na pragu i plakala jer dete joj je gladno a ona ne zna da mu spremi jelo. Tada joj je njena jetrva priskočila u pomoć i onda su  žene počele da je uče tako da je baka na kraju predivno kuvala i znala je sva sefardska jela da spremi. U Prištini  su živeli u Dečanskoj 3.

U medjuvremenu, kako je vreme odmicalo, počeo je rat. Od 1941. do 1943. Priština je pripala italijanskoj interesnoj zoni, tako da Italijani, bez obzira što su bili fašisti, nisu Jevreje hapsili i slali u logore. Medjutim, 1943. godine u septembru Italija je kapitulirala i pričali su mi roditelji da je to neverovatno ali da su već sutradan Nemci ušli u Prištinu i odmah su, istog dana, počeli da sakupljaju Jevreje. Većina njih, odnosno skoro svi, poslati su u logor Bergen-Belzen.

Moja mama se nije zatekla u svojoj roditeljskoj kući kada su Nemci počeli da hapse. Mama se već bavila ilegalnim radom gde je i upoznala tatu. Uspela je da izbegne to hapšenje, a njene su sve odveli. Mama i tata su bili mladi ljudi, videli su šta se dogadja i tata se u to vreme 1943. godine oženio mojom majkom. Ipak nisu izbegli logor jer je došlo do, kako su oni to nazivali, velike provale, odnosno izdaje. Neko ih je izdao. Sve su ih pohapsili i odveli ih u logor za prisilni rad u Beču. Mama je već bila u šestom mesecu trudnoće kada su je internirali i odveli u Beč. 

Veoma su teško radili. Imali su loše uslove kao i u svim logorima. Šta da vam kažem kada je moja mama posle porodjaja imala trideset i šest kilograma. Ja sam se rodila u logoru. Moji roditelji nikada nisu pričali o strahotama rata, ali jesu o tome koliko su ljudi bili solidarni, koliko su ljudi gledali da zaista bez ikakvog interesa pomognu jedni drugima. Tako mi je mama kazala da kada sam se ja rodila  svako od logoraša ko je na neki način mogao da pomogne mami sa bebom je pomogao. Jedan je logoraš imao šibice koje su bile jako dragocene i koje je čuvao. Nabavili su nekakvu konzervicu. Sve to pominjem jer je bilo značajno pošto mama nije mogla da me hrani. Zagrevali su vodu u toj konzervici. Skuvali bi vodu a neko joj je dao kockice šećera koje je sakrio pitaj Boga gde. E, pa tom slatkom vodicom su me hranili. Medjutim, pošto sam bila gladna i plakala, a bebu ne možete zaustaviti da plače, to (da sam se rodila) nije mogla da ostane tajna i od mame su me oduzeli. Imam tu potvrdu od 4. avgusta. Odveli su me u bolnicu koja je jedina u to vreme bila neoštećena, bar tako su mi kasnije pričali. U toj bolnici su sakupljali decu koja su ili bila bez roditelja ili su na ovaj način oduzimali decu od roditelja. Tamo bi se u bolnici deca oporavila a zatim su ih davali na usvajanje nemačkim ili austrijskim porodicama koje su takodje ostale bez dece. U to vreme se dogadjalo da su mnogi uzimali tu decu i usvajali ih. Tako sam i ja bila u toj bolnici.

Jednoga dana moja mama se vraćala sa rada. Bila je na začelju kolone i bila je toliko očajna da je to bilo neopisivo. Ispred jedne velike kapije je ugledala ženu koja je zapravo razrešila našu sudbinu. Njoj se zatvorila kapija, a kvaka je bila sa druge strane. Kapija je bila od kovanog gvoždja i ona nije mogla da udje. Mama je izašla iz kolone i provukla svoju tanušnu ruku i otvorila joj kapiju. Žena je utrčala unutra, mama se vratila u kolonu, a zatim istrčala noseći neku hranu, hleb ili ne znam šta i ponudila mami. Mama nemački nikada u životu nije htela da progovori ni reč. Sada obratite pažnju koja je reč bila ključna: ne, hvala. Žena nju zgrabi za ruku i kaže: "Jesi li Poljakinja?", jer joj se ta reč - hvala, učinila poljskom.  Poljski je inače veoma sličan našem jeziku. Mama je rekla: "Ne, ja sam iz Jugoslavije" i vratila se u kolonu. 
Sutradan je ta žena došla u logor i od kapoa logora tražila pet logorašica medju kojima je odabrala i mamu da joj nešto radi. Oni su imali potpuno pravo na to. Dakle, da ne dužim, da skratim priču, mama je došla kod nje i ta žena je mamu pitala: "Dobro reci mi, molim te, zašto si odbila hranu? Vidiš da se kraj rata očigledno bliži, mlada si i tvoj nagon za životom bi trebao da bude znatno jači". Moja mama koja je bila tiha žena i veoma stidljiva, sušta suprotnost meni, rasplakala se i rekla da su joj oduzeli dete i da je zbog toga očajna. "Ja nikada neću upoznati moju devojčicu", rekla je i to je tu ženu veoma rastužilo. Pitala je mamu: "Da li znaš gde je?". Mama je rekla da je čula da je u bolnici u kojoj se deca oporavljaju. Ova je rekla: "Ja ću je uzeti".

- Sporazumevale su se na nemačkom?

Ne znam kojim su jezikom govorile. Pretpostavljam poljski. Ta žena je dobro znala poljski zato što se ispostavilo sledeće. Ona je bila rodjena Bečlijka. Zvala se Veronika. Prezime sam joj zaboravila ali ime joj nisam zaboravila jer mi je mama rekla ako budem imala devojčicu da se tako zove. Njen muž je bio kulturni ataše u Poljskoj. Nisu imali dece. On je bio trećepozivac, već je bio u poznim godinama i ona je pošla da ga traži.. Ona kuća ispred čije kapije je stajala je bila njena porodična kuća. Ona je zaista saznala gde sam, otišla je u tu bolnicu. Mama mi je kasnije pričala da je podmitila novcem doktorku da izazove infekciju kod mene, ja na nozi imam veliki ožiljak, i da me zadrže što duže u bolnici da bih se oporavila. Ja sam u toj bolnici bila već mesec dana i posle toga sam ostala još mesec dana. Još je jedna porodica pokazala veliko interesovanje da me usvoji, ali je ta Veronika uspela da tim podmićivanjem stvar okrene u svoju korist. Potpisala je papire da će me uzeti i rekla je mami: "Ja ću uzeti dete i vratiću ti ga, ali ono u logoru ne može da preživi. Vi morate da pobegnete iz logora ili nadjete način šta da uradite". Ona nije mogla da me zadrži jer je imala nameru da ide na front da traži muža. 

Mama se vrati u logor. Tata je bio u muškom delu logora. Tata je bio prevodilac, tumač. Znao je vrlo dobro nemački. Mama ga je pitala šta da radi. Plašila se da to nije neka provokacija pa će ih ubiti. Medjutim, tata je rekao:"Pristani. Šta god da se dogodi, mi ne gubimo". Tata je bio veliki optimista. idealista je bio i  jedan neobičan čovek u svakom pogledu i izuzetno dobar i plemenit. Tako je mama pristala. Naravno da su logoraši znali i pomogli. Mama kaže da je čak sigurna da je i kapo logora znao da će pobeći. Dakle, uz njihovu zajedničku pomoć, vraćajući se sa rada, Veronika ih je sačekala. Mama je pričala da im je spremila jednu bošču sa hranom i nekim stvarčicama koje bi bile neophodne za mene. Ali, mama kaže, kako je bila umorna noseći me, spustila je tu bošču negde i to su sve ukrali.
Mama i tata su sedamnaest dana i noći išli peške od Beča do Milana jer je u to vreme Italija već kapitulirala i to se smatralo slobodnom zonom. U Milanu su se malo oporavili i razmišljali kuda će dalje. U to vreme Crveni krst je imao neverovatnu ulogu koju je do kraja ispunio pomažući ljudima da se te rasturene porodice na neki način sastave. Mama i tata su poslali pismo Crvenom krstu raspitujući se ima li nekog živog od porodice. 

Istovremeno, baka Rahela i njene dve kćeri i muž koji su bili u Bergen-Belzenu su imali groznu sudbinu. Nekako su preživeli to. Tetka Bela je dva puta imala tifus. To je bilo strašno koliko su se borile da prežive. Otac, moj deda, nije preživeo. Avrama su ubili i spaljen je u krematorijumu. Kada se već bližio kraj rata Nemci su nastojali u panici da unište tragove logora. Sve su ih, i taj dokument imam negde, tu grupu Jevreja ukrcali u vagone i negde izmedju Drezdena i ne znam kog mesta ostavili su ih na otvorenoj pruzi i pobegli. Vagoni su bili zatvoreni sa spoljašnje strane. Baka mi je pričala da su oni imali toliku sreću, što je stalno pominjala, da je na krovu vagona postojala jedna rupa kao i što je sa strane bila jedna pukotina. Ta pukotina sa strane je bila značajna iz drugog razloga, ali ova na krovu je bila od životnog značaja jer su kiše padale pa su oni zahvatali kišnicu. U drugim vagonima su ljudi umirali od žedji. To je bilo strašno. Uvek mi je govorila da glad može da se podnese ali žedj nikako. Bog je, eto, pogledao na njih. Kiše su padale, bio je maj mesec, tako da su na taj način preživele. Ova druga pukotina koju sam spomenula bila je značajna zato što je moja najmladja tetka Moza, koja je još uvek živa, pogledala jednog dana kroz tu rupicu i rekla: "Mama, eno vojnika na konju". Onda je ova rekla: "Ako možeš da vidiš vidi kakvu oznaku nosi na kapi". Tetka Moza koja je bila dete, imala je jedanaest, dvanaest godina, pogleda i kaže: "Ima crvenu zvezdu". Bio je Rus. I zaista, oni su oslobodili taj transport. Baka i tetke su bile potpuno iscrpljene i na kraju svih svojih snaga pa su i njih smestili u bolnicu da se oporave.

- Oni su danima bili u tim vagonima?  

Baka kaže da nema predstavu koliko dana je prošlo. Izgubili su pojam o vremenu. Ne znam koliko su bili. Medjutim, ti Rusi su iz svakog vagona izabrali po jednu osobu kojoj će dati potvrdu da su bili u tom transportu. Ko bi očekivao da će to biti potrebno. Baka je imala neki džep na iscepanoj haljini i čovek kome su Rusi dali taj papir rekao joj je:"Pričuvaj taj papir". Čovek je umro a taj papir je nama ostao. Medjutim, posle je Crveni krst na osnovu toga... oni su popisali sve Jevreje koji su bili tu.
Otišle su u bolnicu i tamo su se oporavljale. Dehidrirane, izgladnele, to je bilo strašno. Naravno, i baka je nastojala da sazna ko je živ.  Saznala je da njena porodica u Solunu nije preživela. Solunski, zapravo grčki Jevreji doživeli su stravičnu golgotu. Njih su isto tako internirali i streljali. Ali, ja sam 1992. godine iz Pariza dobila fotokopiju lista "Mond" koji je štampao jedno svedočenje koje je bilo užasavajuće. Jedna Jevrejka iz Soluna koja je preživela i koja je tada bila dete pričala je da su preostale Jevreje koje nisu mogli da pošalju vozovima ili čime su ih već slali, ukrcali na pet brodova i tih pet brodova izvezli na pučinu i potopili. Ne znam koliko je to verodostojno, ali imam negde taj članak na francuskom jeziku. Baš mi je sestra od tetke mog supruga koja živi u Parizu poslala taj članak jer je bila izuzetno potresena time što je pročitala. Dakle, baka je saznala da niko od njene porodice nije preživeo.

- Kako su se prezivali?

Beža. Bahar-Beža. Baka se udala za Avrama Bahara. Avram Bahar je bio najstarije dete. Ime Avram je bilo veoma često u Jevreja, tako da su se razlikovali po nadimcima. Moj deda je, dakle, bio najstarije dete i ako je najstarije dete muško zvali su ga Buko a ako je žensko Bukica, odnosno od hebrejske reči b'hor - prvenče. Dakle deda je bio Buko i zvali su ga Buko. Kada je mama u Prištini, to sam zaboravila da kažem, bila dete i pošla u školu pitali su kako joj se otac zove a ona je rekla Buki. Onda su oni upisali Bukić, tako da su oni ostali Bukić, a u stvari su Bahar. Nije ni bitno. Celog života dokumenta moje mame su Bukić.  Ona je bila Bukić. I baka i tetke.

Mama i tata su prvo otišli u Prizren da sačekaju baku i mamine dve sestre. Kratko su ostali u Prizrenu jer je mama imala malariju i bila je strašno bolesna. U Prizrenu sam se i ja razbolela. Bilo je strašno jer sam se taman bila oporavila. Tamo nije bilo, odnosno bilo je malo lekara. Mama mi je pričala da pretpostavlja da sam ja, pošto su imali stepenište u dvorištu a na stepeniku je stajalo čanče sa mlekom za mačku, da sam ja izgleda to mleko popila. Strašno sam se razbolela. Prestala sam i da hodam i da govorim od iscrpljenosti zbog proliva koji sam dobila. Sačekali su da dodje baka sa maminim sestrama i onda su većali kuda će i odlučili su da dodju u Beograd.

Došli smo u Beograd. Tu smo možda više od godinu dana živeli iznad kapele na Jevrejskom groblju. U to vreme su već počeli da se vraćaju iz rata, sa ratišta i iz logora ljudi koji su dolazili kod nas. Posle toga, mama i tata su dobili stan u Krunskoj ulici broj 19. Te tri zgrade su pripadale katoličkoj Crkvi Kristu Kralju. I danas je tako. Tu je ogromno dvorište. Tu su živeli Slovenci i mi smo bili prvi koji nisu bili Slovenci koji smo dobili stan u toj drugoj dvorišnoj zgradi. Tu su se okupljali svi koji su preživeli dok ne vide kuda će i šta će. Onda je jedan veliki broj njih 1946. i 1947. otišao u Izrael.  Medju njima i jedan od mamine braće od strica koji je prvo otišao u Čehoslovačku i izučio za aviomehaničara. U to vreme su se  ljudi sa svih strana okupljali i pokušavali da udju u Izrael koji je u to vreme bio pod engleskim ptotektoratom. Sabirni centar je bio na Kipru i odatle su ih ilegalno uvodili u Izrael sve dok Izrael nije kao država priznat 1948.

Interesantno je da su moji roditelji odlučili da ostanu u Beogradu zato što je tata već počeo da studira. Studirao je elektrotehniku i pošto je veoma voleo jezike upisao je i francuski jezik i književnost. Veoma dobro je govorio francuski. Tata je bio veoma talentovan za jezike. Imali su decu. Mama je rodila 1947.  treće dete, moju sestru Lili koja je kasnije umrla. Počeli su da sredjuju život. Ali ono što je bilo značajno u celoj toj stvari, a posebno za mene, jeste to što smo u ono vreme kad su svi bili zaposleni a i dobrovoljni rad je bio obavezan baka i ja celog dana ostajale same kod kuće. Baka nije znala srpski, znala je da kaže dobar dan, i govorila je djudeizmo. Otuda ja znam taj jezik i prvo sam djudeizmo progovorila. Kasnije sam naučila i srpski i slovenački i turski. Baka, tatina majka, je vrlo rano umrla tako da mi je zaista žao. I dan danas veoma dobro razumem turski ali ne znam da ga govorim. Meni je bilo posebno zanimljivo kada bi došla baka Zarifa, tatina majka. Baka Zarifa i baka Rahela bi sedele i pile kafu. Baka Zarifa je govorila turski a moja baka ladino ali su neverovatno ćaskale. To nisam zaboravila zato što nisam razumevala šta pričaju, nisam mogla da se uključim u razgovor. 

Šta je bilo dragoceno od svega toga? Baka je bila još uvek pod velikim utiskom svih tih dogadjaja koje je proživela, a ja sam bila radoznalo dete. Stalno sam je zapitkivala te kako se udala, te kada se udala, ko je njena mama, da li je živa, onako kako deca u tom uzrastu postavljaju milion pitanja. Ona je strpljivo odgovarala. Nije imala prijateljice, nije imala nikoga kome bi mogla da kaže svoja osećanja. Ono što sam ja zapamtila  jesu priče o ljudima i o tome koliko je nesrećna bila što je toliko ljudi stradalo. Baka je to veoma teško podnela kao uostalom i svi drugi Jevreji. Ko zna, kada su se ti jadni ljudi skupili,kako im je bilo. To je bilo stvarno strašno. Ona mi je pričala da se njena majka zvala Dijana, ali su je zvali Dina, otac joj se zvao David, jedan brat se zvao Albert, sestra se zvala Rasija ili Gracija kako se izgovara u Sarajevu.

1950. ili 1951.godine igrala sam se u dvorištu i naidje jedan mlad čovek i pita me na vrlo lošem srpskom jeziku: "Poznaješ li ti Rahelu Bukić?", a ja kažem: "Da, to je moja nona". "Hoćeš da me odvedeš kod nje?". "Hoću", kažem ja i kao dete potrčim kao sumanuta uz stepenice vičući: "Nona!" i ona istrči na stepenište. Kao da je danas sećam se - mama je prala kosu i sve joj je sapunica bila po kosu. Uplašile su se da se nešto dogadja. Baka ju je polivala sa onim lončetom. Istračale su na stepenice. Ja nisam videla šta se iza mojih ledja dogadja. Ispostavilo se da je to Rasijin sin Aron koji je preživeo jer su ga grčki partizani poveli sa sobom. On je bio sav prebledeo. Držao se za gelender i već je plakao. Moja baka je samo izgovorila: "Aroniko!" i počeli su svi da plaču. Ja sam mislila da sam ja nešto uradila pa sam i ja počela da plačem. On je tražeći svoga starijeg brata lekara Mišela Kapoanoa saznao da je nona živa. Mišela sam ja pronašla na spisku, pomogla mi je teta Žamilin muž Avram Sadikario koji je bio lekar. Bio je transportovan. Uspeo je da dodje do Skoplja na nesreću baš u martu kada su ga i uhvatili i sa tim prvim transportom je odveden u Treblinku. Kasnije su obustavili odvodjenje lekara jer je vladao tifus i možda bi bilo neke šanse da preživi, ali Mišel Kapoano nije preživeo. Dakle, čika Aron je tražio nekoga od svoje porodice i odgovorili su mu da je nona živa i da živi u Beogradu.U našoj kući je bilo puno takvih strašnih susreta a u stvari lepih. Potresnih baš zbog toga što su ljudi mogli da sagledaju svu strahotu koja ih je zadesila.

Mnogo, mnogo kasnije uplašila sam se da ću zaboraviti svoj jezik. Mama je umrla, baka je umrla, tetke su se udale.  Jesu tu, ali nismo bile više u istoj kući. Mada,  tetka Bela se uvek javljala i uvek smo govorile na jevrejsko-španskom, na djudeizmu, koji danas često zovu ladino. Ladino nije isto što i jevrejsko-španski. Ladino je jezik kojim su Jevreji u Španiji pisali religiozne tekstove na španskom ali hebrejskim slovima. To je ladino. Kao kada bismo rekli srpski književni jezik i kolokvijalni koji se znatno razlikuju. 

Dakle, ja sam se uplašila da ću jezik zaboraviti. A kada sam bila dete, valjda što je toliko sefarda Jevreja stradalo, moja baka je govorila da je zaboraviti svoj jezik i umreti isto. Htela je da objasni koliko je važno da govoriš svoj jezik, zbog čega je on bitan. Ja to nisam shvatila, mislila sam bukvalno umreti. "Bože, bako, pa neću valjda umreti ako zaboravim djudeizmo!". Ona se samo nasmejala i rekla: "Naravno da nećeš, ali ne možeš reći da si sefard i da si to što jesi ako bar nešto ne znaš od svog jezika". Meni je to na um palo i onda sam počela da pišem po ceduljama i po salvetama i gde god stignem sve reči kojih sam se sećala i to je rezultiralo rečnikom koji sam ja sastavila 1992. godine. 

Te 1992. godine se obeležavalo i pet stotina godina izgona Jevreja iz Španije. Kada je o tome reč i baka mi je o tome mnogo pričala. Pričala mi je da je njena porodica poreklom iz Aragona. Pričala mi je da su poneli ključ svog doma u Španiji. Postoji jedna predivna pesma koju je zapisala Flori Jagoda i koja se zove "Gde su ključevi našeg doma", ključevi koji su bili u fioci, odnosno škrinji našeg doma u Španiji.

Tada u to vreme nije bilo radija, nije bilo televizije, nije bilo ničega osim druženja i pričanja. Sećam se da smo svi bili u kuhinji koja je bila vrlo velika i tu smo bili iz prostog razloga jer je šporet "smederevac" bio tu. To je bila topla prostorija. Dirljivo je sada kako iz ovog aspekta kada sam i sama majka i kada posedujem jednu drugu vrstu zrelosti shvatam šta su oni učinili za nas. Mi smo njima priredjivali priredbe i pevali smo. Zapravo samo ja pevam od moje braće i sestara. Baka je pričala divne priče, ujak čika Jakov takodje. 

Ja sam to što sam zapamtila zapisala i htela kao ilustraciju jezika da stavim u rečnik i da ostavim mojoj porodici. Nisam imala neku nameru da to bude poznato javnosti. Medjutim, nisam znala kako Jevreji u Jugoslaviji pišu - da li su pisali hebrejskim slovima, da li raši pismom...I da ne dužim, budući da sam ja već diplomirala na grupi za italijanski jezik i književnost jer u moje vreme nije postojala katedra za španski jezik, španski je bio pomoćni, otišla sam na Filološki fakultet i ušla u zbornicu u kojoj su u tom trenutku zatekli Ivan Klajn, Srdjan Musić i drugi. Puno je bilo profesora tamo i ja sam onako prosto stidljivo rekla da sam došla da pitam znaju li oni kako su sefardi pisali. U trenutku je nastao tajac u zbornici. Profesor Musić kaže: "Hoćete da kažete da Vi to znate?". "Naravno da znam, to mi je maternji jezik". Jao, ljudi su bukvalno popadali. Objasnila sam da hoću taj rečnik da ostavim svojoj porodici, da sam sakupila sve ono što sam zapamtila, pesme, poslovice, dečje pesme i tako dalje. Uglavnom, profesor Ivan Klajn mi je rekao:" Nemojte to da radite. Ko bi u rečniku očekivao tako nešto lepo. Rečnik štampajte za sebe, pišite kako mislite da treba. Pokušajte da nadjete neke tekstove koji bi ilustrovali njihovo pisanje". Ja sam to i uradila. Našla sam tekstove pisane ćirilicom - Jevreji vojnici koji su u toku Prvog svetskog rata ratovali i slali pisma svojoj porodici i iz Jasenovca neke ceduljice koje su uspevali da proture bile su pisane ćirilicom ali na španskom, tako da ljudi nisu uopšte znali o kom je jeziku reč.

Taj rečnik je izašao iz štampe u decembru 1992. kada se obeležavala ta manifetsacija koja se zvala "Sefarad 92" i kada se španski kralj Huan Karlos izvinio Jevrejima i rekao da mogu da se vrate u Španiju. Oko 5 000 reči i izraza sam ja zapisala isključivo iz mog pamćenja jer nisam imala nikakvog uzora niti sam bilo koga mogla da pitam. Čak je bilo vrlo simpatičnih stvari. Pišete nešto a ne možete da se setite nekih izraza. Tako ja nisam mogla da se setim kako se kaže karfiol. Zvala sam tetke, zvala sam neke rodjake koji su kasnije otišli u Izrael i pozovem svog ujaka čika Jakova Bahara. Mi smo ga zvali ujakom zato što smo ga zaista smatrali ujakom iako je on bio mamin brat od strica. Pitam ga: "Čika Jakove, kako se kaže karfiol?". On razmišlja, razmišlja i verovatno nije mogao da se seti i kaže mi: "Znaš šta, pre rata nije postojao karfiol". Ja sam se, naravno, kasnije setila. Zašto sam ja to sve znala? Zato što baka nije išla u prodavnicu nego bi mi rekla šta da kupim - karfiol, grašak...Ja sam sa tetka Belom išla na Kalenić pijacu. Ili, ne mogu danima da se setim neke reči. Nisam mogla da se setim kako se kaže udrobiti hleb u mleko i kako se kaže pepeljara. Mislim ja to danima i danima. Što se tiče tog udrobljenog hleba baka mi je došla u san i rekla mi u snu kako se to kaže. Bože, neobičan san, nikada ga nisam zaboravila. Ona sedi na otomanu u kuhinji i nju je kao posetila neka žena sa unukom i njih dve pevaju. Ja u snu pomislim - Bože, ne znam ovu pesmu. Kada sam se probudila, ja shvatim da sam uspela da zapamtim dve prve strofe i melodiju. Treću strofu sam ja dodala i ta pesma se nalazi u knjizi "Izgreva mesec" i zove se "Čemu se još nadam" . Baka mi je izdiktirala recept za kolač koji sam takodje zapisala  pa  rekla: "A sada mi udrobi hleb u mleko, gladna sam". Ja skočim iz kreveta, to je bilo negde zlo doba, i moj muž kaže: "Šta je?", a ja: "Setila sam se kako se kaže!", a on meni onako bunovan kaže: "Ne zaboravi pepeljaru". Toliko sam ja sve opteretila time! 

Taj rečnik je bio od velikog značaja zato što niko do sada nije učinio ništa da se bilo koja reč zapamti. E, onda sam počela da se bavim tim mnogo ozbiljnije i uradila sam dve zbirke. Prva zbirka je dvojezična i zove se "Izgreva mesec". Prvo izdanje je izašlo 1997. i bilo je propraćeno kasetom na kojoj sam ja uz pratnju gitariste Andjelka Duplančića otpevala tih dvadeset pesama iako ja nisam pevać več amater. Ja pevam kao naše bake. Ljudi su obožavali tu kasetu. Druga zbirka je takodje nastala slučajno. Kada je otvarana aula Servantesa, gospodin Huaristija je tada bio direktor Servantesa i ja sam mu  poklonila tu knjigu. On ju je stavio u torbicu i otišao svojim putem. Posle nekoliko dana zovu mene iz španske ambasade i kažu šta se dogodilo. Avion je kasnio i on je otvorio torbu da uzme novine i video je tu knjigu koju je otvorio da je pogleda. Zvao je ambasadu i rekao: "Nadjite tu ženu kako znate". I zaista, konzul Havijer Ergeta je predložio da uradim pesmaricu što sam ja uradila. Pesmarica se zove   "Pesme od srca". Baka me je prekidala kada sam ja pevala bez nekog... "Ne, tako se ne peva, peva se samo od srca". Pesma je lepa samo kada se od srca peva. U toj zbirci je sakupljeno negde oko sto pesama koje sam zapisala. Ivana Vučina,  moja draga mlada prijateljica koja je sada profesor u Kragujevcu, pisala je predgovor. Moja saradnja sa španskom ambasadom se nastavila i ambasador mi je rekao da ukoliko želim da ostvarim nešto u tom smislu da treba da izaberem saradnike. Onda sam ja izabrala Stefana Sablića i uradili smo jedan CD koji se zove "Otkuda ti oči". To je pesma koju je meni tetka Bela otpevala negde mesec dana pre svoje smrti i to preko telefona. Taj CD je njoj posvećen. Inače, sadrži običajne pesme, svadbene i nekoliko dečjih uspavanki. Stefan je uradio aranžmane tako da je tu muziku i pesme približio mladima što je od velikog značaja. 

Sada se spremam da uradim knjigu, zapravo je to moj magistarski rad,o sefardskoj narodnoj književnosti, tradiciji porodičnog očuvanja i prenošenja španskih Jevreja u Srbiji, prevashodno u Beogradu. Sefardi su u Beogradu od 1521. godine otkada postoje pisani podaci. Naravno da je pre toga bilo Jevreja na ovim prostorima. Da ne idem suviše daleko, ali samo da pomenem da su Rimljani osvojili Iberijsko poluostrvo već u II veku i prisilno su odvodili Jevreje u Rim. Oni su tamo zasnovali koloniju. Kasnije migracije odvele su ih na jug i Balkan. To znači da su još iz antičkih vremena naseljavali ove prostore. Sefardi su prognani 1492. godine, ali tek su Turci počeli da vode evidencije i popise, tako da ti evidentni podaci postoje tek negde od 1521. godine.

Dakle, ono što je strašno, ono što je najtužnije od svega i zbog čega mi ovaj razgovor vodimo i zbog čega ja ovoliko pričam o svemu tome, jeste da ne postoji ništa od dokumenata u Beogradu. Minimum se odnosi na sefarde koji jesu uveli sefardske teme u književnost, kao što je bio Hajim Davičo, ali pisali su na srpskom. Već je zamena jezika uzela maha. Djudeizmo je bio isključivo porodični jezik. Pošto nisu pisali, ogroman materijal je propao. Nestankom poslednjeg člana neke porodice propalo je sve što su znali.
Ja sam učinila ono što mi je dug prema mojoj porodici nalagao i omaž prema svima onima kojih više nema. Što je bilo u mojoj moći učinila sam da se taj trag ne izgubi sasvim.